ZANIMLJIVOSTI

БОБ МАРЛИ

ИСТОРИЈА ЗА РАДОЗНАЛЕ

Роберт Неста Марли (енгл.Robert Nesta Marley; 6. фебруар1945. – 11. мај1981), познатији као Боб Марли, је био јамајчански певач, текстописац,гитариста и музичка икона двадесетог века.Најпознатији је извођач реге музике, и чувен је по полуларизацији овог музичког жанра ван граница Јамајке.

Филм говори више од речи marley-2012-video_69d72ed36.html

View original post

Advertisements
Categories: ZANIMLJIVOSTI | Ostavite komentar

Историјске заврзламе – Баксузна бројка

НАСТАВА ИСТОРИЈЕ

Аутор: Сава Пантовић

Стари Римљани били су веома сујеверни. Поред многих ствари, нису волели број 17. Одговор на питање зашто, прилично је сложен.

Бројку седамнаест Латини су писали са четири слова: прво је било „X”, што значи десет, онда „V”, што значи пет, и, на крају, са два слова „II” – односно два. Међутим, кад се бројка седамнаест, у латинском, разбије на слова и преуреди, може да испадне реч „викси”, а то је значило „живео”, „проживео”.

Ето, због тога им се број 17 није допадао.

А сад нешто сасвим друго.

Раџа Муња, односно краљ индијске државе Малва, волео је да ратује против свог суседа, раџе Таила Другог, владара државе Годавари. Раџа Муња је у тим ратовима шеснаест пута побеђивао и заробљавао Таила Другог. Пуштао га је на слободу да би, после неколико месеци, или година, поново заратио и побеђивао. Истеривао је, тако, неке своје комплексе.

И онда, у седамнаестом рату…

View original post 75 more words

Categories: ZANIMLJIVOSTI | Ostavite komentar

Ретко познат медвед

НАСТАВА ИСТОРИЈЕ

Теодор Рузвелт је једини човек који је добио Нобелову награду у посредовању за мир и Конгресну медаљу части за покретање рата.

Родио се 1858. у напредној њујоршкој трговачкој породици; Рузвелт је био болешљиво дете. Да би му појачао отпорност организма, отац му је наметнуо животни стил који су чиниле напорне вежбе и непрекидна активност. Након кратке каријере узгојитеља стоке и органа реда у Националном парку Бедлендс у Дакоти, Рузвелт се вратио у Њујорк и ушао у политику; на послетку га је председник Вилијем Мекинли именовао за помоћника секретара у морнарици.

Када је 1898. почео рат Сједињених Америчких Држава са Шпанијом, Рузвелт је организовао јединицу са јахачима, која је била позната под именом Сурови јахачи. Његови храбри подвизи на Куби су му донели националну славу, помогли му да буде изабран за гувернера државе Њујорк и донеле му медаљу части (постхумно, 2001).

Све ово је Рузвелту обезбедило номинацију за место потпредседника током…

View original post 157 more words

Categories: ZANIMLJIVOSTI | Ostavite komentar

1. Мај Међународни празник рада

1. Мај Међународни празник рада.

Categories: ZANIMLJIVOSTI | Ostavite komentar

Karađorđe je voleo da bije

 

O Karađorđu Petroviću, voždu Prvog srpskog ustanka, često se govori. Slave se pobede i herojstvo, ali o njegovom ličnom životu ljudi znaju veoma malo. Iza junaka koji je poveo srpski narod u borbu sa vekovnim neprijateljima krije se priča o čoveku čiji je život od rane mladosti bio težak, ispunjen siromaštvom, smrću i ličnom nesrećom. Veoma rano je bio primoran da nauči da preseče, donese tešku odluku i sprovede je, čineći pri tom šta god je potrebno.

Đorđe Petrović je rođen u veoma siromašnoj porodici. Otac mu je bio toliko siromašan da nije mogao da plaća porez, već je to umesto njega činilo selo. Kao dečak je radio u nadnici kod imućnijih Srba i Turaka. Život mladića, kakvih je porobljena Srbija bila prepuna, promenio se oko Božića 1796. godine, nekoliko dana pošto se oženio. Turčin je zanoćio u njegovoj kući i poželeo da iskoristi pravo prve bračne noći sa tek venčanom Karađorđevom nevestom. Đorđe ga je bez razmišljanja ubio. Bežeći od turske odmazde, zaputio se sa porodicom i grupom seljana prema Savi kako bi prebegli u Austrougrasku. Negde uz put, otac Petar se pobunio, uplašen od odlaska u nepoznato. Nagovarao je ljude da se vrate u selo, iako je to značilo sigurnu smrt za njegovog sina. Kada nikog nije uspeo da ubedi, sam je krenuo nazad preteći da će Turke iz potere dovesti do zbega. Majka Marica je tada rekla sinu: “Đorđe, aram ti mleko moje koje si ti podojio iz ove sise, ako onoga psa ne ubiješ. Ubite ga da ne javlja Turcima za nas. Bolje da on jedan pogine, no 30 duša da padne u robstvo”.

Đorđe je nanišanio, opalio iz puške i pogodio oca u leđa. Jedan od momaka ga je potom dotukao. Otac nije bio jedini član bliske porodice koga je Karađorđe ubio. Godine 1806. seljaci iz Topole požalili su se voždu da je njegov brat Marinko silovao nekoliko devojaka. Karađorđa je uhvatio nekontrolisan napad besa. Nije mogao da podnese da njegov rođeni brat ne poštuje zakone koje je teškom mukom nametao u zaostaloj Srbiji. Otišao je kući, pretukao brata i obesio ga iznad kućnog praga. Potom je sestrama danima branio da Marinka skinu i dostojno sahrane.

Na Oplencu, nedaleko od Topole gde se nalazilo Karađorđevo imanje, danas se nalazi crkva Svetog Đorđa i mauzolej Karađorđevića.

U sukobima sa protivnicima Karađorđe je bio odlučan i nemilosrdan, što je prvi osetio knez Teodosije Marićević. Teodosije se na početku ustanka pominjao kao jedan od mogućih vođa, ali je on odbio da na sebe preuzme tu ulogu, jer se plašio da će ustanak brzo propasti. Posle prvih pobeda, Teodosije se pokajao. Na skupovima je dovodio u pitanje voždove odluke očigledno želeći da preuzme njegovo mesto. Sukob je kulminirao na skupštini knezova i vojvoda. Teodosije je potegao pušku, ali je Krađorđe bio brži i poslao mu kuršum u grudi.

Odluka o podizanju ustanka donesena je u Marićevića jaruzi, na imanju Teodosija Marićevića, koga je Karađorđe ubio nekoliko meseci kasnije.

Savremenici pišu da je vožd često zapadao u jarost i batinama rešavao sporove sa političkim protivnicima i vojvodama koje bi se kukavički ponele u bici. Tešku Karađorđevu ruku osetile su vojvode Luka Lazarević i Mladen Milovanović. Pop Luka, zapovednik Loznice, poneo se kao kukavica u jednoj bici i dozvolio Turcima da duboko prodru u zapadnu Srbiju. Kada je Karađorđe pobedio Turke, istukao je nesrećnog Luku toliko da je ovaj jedva preživeo. Drugom prilikom, od batina je stradao kasniji predsednik ustaničke vlade, Mladen Milovanović. Zbog njegove svađe sa drugim vojvodama, pali su srpski položaji na Čegru 1809. godine. Vojvoda Stevan Sinđelić vinuo se na nebo herojski pucajući u skladište municije kada su turski vojnici pohrlili u utvrđenje. Glave stotina palih srpskih junaka Turci su uzidali u zidine Ćele-kule u Nišu. Kada je vojvoda Mladen izašao pred Karađorđa, ovaj je toliko pobesneo da ga je pretukao i potom pucao u njega dok je ležao na zemlji. Mladen je preživeo, ali je ostao impotentan što mu je još teže palo, jer je voleo žene i bio okružen brojnim mladim Srpkinjama i Turkinjama.

Turci su lobanje srpskih boraca sa Čegra ugradili u Ćele-kulu u Nišu. Glavnog krivca za poraz, vojvodu Mladena Milovanovića, Karađorđe je pretukao i pucao u njega, posle čega je ovaj ostao impotentan.

Batine su se pokazale kao koristan metod da se vojvode potčine Karađorđevoj vlasti i ne pomisle na kukavičluk. Ali otpor prema voždu u mnogima je tinjao. Vojvode su želele moć i vlast. U teškoj borbi sa opozicijom, Karađorđe je posustao kada je najmanje smeo. Godine 1813. nadmoćna turska vojska je sa tri strane napala Srbiju. Iscrpljen dugogodišnjim ratovanjem i borbom sa najbližim saradnicima, Karađorđe je zapao u tešku depresiju. Dok su turske vojske probijale srpske položaje, vožd nije želeo da dođe na front, iako je njegovo prisustvo mnogo značilo srpskim borcima. Psihički slomljen, vožd je napustio Srbiju i prešao preko Dunava, dok su Turci napredovali ka Beogradu.

Za vreme turskog napada 1813. godine Karađorđe je bio psihički slomljen, pa je ostao u Topoli gde je podigao utvrđenje i crkvu na svom imanju.

Smucajući se po tuđini, veliki junak je svuda dočekivan tapšanjem po ramenu, ali niko nije bio spreman da obeća konkretnu pomoć u borbi sa Turcima. Nad Evropom se nadvijala senka Napoleona i njegove nepobedive armije i niko, pa ni pravoslavna Rusija, nije bio spreman da pomogne hrabrim ustanicima. Karađorđa su vratile u život tek vesti da se narod ponovo digao protiv Turaka pod vođstvom Miloša Obrenovića. Vožd se vratio u Srbiju s namerom da se još jednom stavi na čelo boraca za slobodu, ali ga je kum Vujica Vulićević ubio po Miloševom naređenju.

Crkvu Pokajnicu podigao je Vujica Vulićević kao simbol pokajanja zbog ubistva kuma.

Školske knjige o većini ovih događaja ćute. Autori su možda mislili da bi ova priča umanjila slavu čuvenog ratnika. Greše. Karađorđe je bio prek i često surov čovek, ali takvo je bilo vreme u kome je živeo, i baš takav je bio potreban Srbiji nakon vekovnog ropstva. Crni Đorđe od čijeg imena će Turci drhtati, koga će saborci obožavati i plašiti ga se. Nesreća i smrt su ga od mladosti pratili, mnogima je smrt i sam doneo. Srbiji je doneo toliko željenu slobodu.


Izvor: Petar Ristanović, Istorija koju niste učili u školi, Wannabe magazine

Categories: ZANIMLJIVOSTI | Ostavite komentar

Sarajevski atentat

Prethodne tekstove iz serijala “Istorija koju niste učili u školi” možete pročitati ovde.

Postoji istorija koja se uči u školi, ona koju ćete naći u knjigama ili na internetu, zatim ona najtananija zadiranja u pojedinosti koje razrađuju istoričari u naučnim radovima. Ali ovo što ću vam ispričati ne može se doznati ni u školi, ni iz knjiga, sa interneta ili iz naučnih radova. Zato što pripovest na svom kraju ima ličnu priču koju ne bih saznao da nisam unuk jednog od učesnika.

Priča počinje na Balkanu. Godina je 1878. Tursko carstvo propada. Međunarodna zajednica priznaje nezavisnu Kraljevinu Srbiju i tu počinju nevolje. Južnoslovenski narodi očekuju da će propast Turske doneti slobodu, a nadu da će iz Kraljevine Srbije (i Majke Rusije) poteći spas gasi odluka da Austrougarska preuzme Bosnu. Malena Srbija odjednom dobija supersilu za komšiju. Kao kada bismo se danas graničili s Amerikom, na primer.

Nezadovoljni pasivnošću vladara Srbije, zaverenici pod vođstvom Dragutina Dimitrijevića – Apisa, svrgavaju s vlasti Obrenoviće i postavljaju kralja Petra I Karađorđevića na presto. Srbija više nije nejaki turski vazal, već značajna i snažna država, s tom nesrećom da su joj komšije vladari polovine Evrope, Austrougari.

Dokaz snage i žilavosti mlade Kraljevine dolazi u vidu Carinskog rata protiv Austrije, poznatijeg i kao Svinjski rat. Naime, Austrija je pokušala da oslabi ekonomiju Srbije i uvela je niz zabrana za uvoz iz Srbije. Kao poljoprivredna zemlja koja je zavisila od tržišta Austrougarske, računali su da će Srbija brzo pokleknuti. Međutim, brzom akcijom i saradnjom države i trgovaca, umesto propasti dogodio se prosperitet. Otvorena su nova tržišta, uspostavljen priliv novca kojim je sagrađena značajna saobraćajna infrastruktura, i uopšte, zemlja je ojačala. Stoga je Kraljevina Srbija hrabro ušla u protest protiv Austrougarske aneksije Bosne. Naravno, supersila je ispunila svoju volju, ušli su u Bosnu, a Srbija je prećutno prihvatila taj potez. Izbila su i dva Balkanska rata iz kojih je Srbija izašla kao pobednik.

E, sad.

U Bosni, za to vreme, narod je pokušao da se prilagodi novom carstvu. Međutim, bilo je i onih koji nisu želeli da zaborave nade i snove o ujedinjenju. Sloveni su u celoj Austrougarskoj imali isti onaj potlačeni status koji su podnosili i za vreme Turaka. Bili su i dalje – raja. Koliko duboko je sezao prezir Austrougarske spram svih Slovena, govori i činjenica da su ženu Franca Ferdinanda (Franz Ferdinand von Osterreich-Este), austrijskog nadvojvode i prestolonaslednika, Sofiju Hotek (Sophie Maria Josephine Alba Chotek von Chotkova und Wongin), vojvotkinju od Hoenburga, tretirali kao nižerazredno biće.

Franc, Sofija i troje dece, Sofija, Maksimilijan, Ernst

A Franc je bio zaljubljen i ludo je voleo Sofiju. Pod pritiskom oca i majke, te gotovo svetske političke javnosti, Franc je bio prisiljen da pristane na morganatski brak. To je značilo da Sofija nikada neće deliti njegov položaj i čin, nikada uživati poštovanje, a njihova deca nikada neće moći da naslede bilo šta u okviru carstva osim majčine titule. Čak nije smela s njim da se pojavljuje na bilo kakvim zvaničnim skupovima i državničkim funkcijama. Osim! U zakonu je postojala rupa. Bilo im je dopušteno da se zajedno pojave jedino u prilikama kada bi Franc nastupao kao vojno lice.

Nadvojvoda i vojvotkinja, tik pred atentat

I zato je Ferdinand zahtevao da ide u Sarajevo. Znalo se da je atmosfera zategnuta, da će biti nevolje. Neki istoričari čak smatraju da je Austrija bila obaveštena o predstojećem atentatu. Ipak, za Ferdinanda i Sofiju to je bila retka prilika da se zajedno pojave u javnosti, da se voze u istom automobilu. I nadvojvoda je pristao, znajući ili sluteći opasnosti.

Eh, nema više takvih ljubavnih priča, zar ne?

Uz podršku tajnog društva “Crna ruka”, u Bosni su počeli da se okupljaju studenti spremni na radikalnu akciju. U najvećoj tajnosti odabrani članovi dobili su obuku, oružje, pištolje, bombe i drugu opremu. Od 10 mladića revolucionarnog (danas bi se reklo – terorističkog) pokreta “Mlada Bosna”, dvojica su bili moji preci Veljko i Vaso Čubrilović. Ne bi bilo prvi put da braća zajedno vode bitku, ali s obzirom na tajnost društva i opreznost (kao i iskustvo) srpskih oficira koji su učestvovali u zaveri, braća su prvi put doznala da su zajedno kada su se već našli među odabranima za atentat. Dakle, od 10 ludaka koji su namerili da ubiju nadvojvodu (to vam je kao da danas neko pokuša da organizuje ubistvo Baraka Obame), dvojica su mi preci.

No, da se vratim na to šta se dogodilo na sam dan atentata, Vidovdan, 28. juna 1914.

Uz mnogo grešaka, propusta policije i čudnih odluka, kolona od šest vozila prošla je pored prvog revolucionara. Nosio je bombu, ali nije stigao da je pripremi, kolona je prošla pored njega. Drugi na redu bio je moj pradeda Vaso Čubrilović, naoružan pištoljem i bombom, ali ni on nije pucao. U 10:10h kolima je prišao Čabrinović i bacio granatu koja se odbila i eksplodirala na ulici, ranivši dvadesetak okupljenih građana. Mladić je popio cijanid i bacio se u reku, ali cijanid je bio izlapeo, pa je samo povratio, a reka… eh, reka jedva da je duboka 10 centimetara. Uhapšen je, vozila su projurila, pa nijedan drugi revolucionar nije imao priliku da deluje. Činilo se da je katastrofa izbegnuta.

Ipak, zbrka se nastavila. Franc i Sofija saslušali su pozdrav gradonačelnika Sarajeva, ali nisu želeli da idu u obilazak po planu, već da posete bolnicu i ranjene. O promeni plana vozač nije bio obavešten. Prošavši most, zakočio je i pokušao da ubaci u rikverc, što je dalo dovoljno vremena Gavrilu Principu da priđe i ubije Franca i Sofiju. Kasnije je Princip izjavio da je želeo da ubije guvernera Bosne, generala Poćoreka, a ne Sofiju.

“Sofija! Sofija! Nemoj umreti! Živi zbog naše dece!”, povikao je smrtno ranjeni nadvojvoda. Umrla je na putu do bolnice, a Franc 10 minuta posle nje.

Ovako je, za potrebe štampe, izgledala ilustracija atentata

Mnogo godina kasnije, kao uvaženog akademika, bivšeg ministra poljoprivrede i šumarstva, te istaknutog istoričara, Vasu Čubrilovića pitao je u polutami sobe jednog popodneva moj otac: “Zašto nisi pucao? Ili bar bacio bombu? Bio si naoružan, a kola su prošla ispred tebe.”

Vasin odgovor bio je: “Vojvotkinja je bila tako lepa i ljupka. Nisam mogao da pucam, još manje da bacim bombu. Bilo mi je žao Sofije.”

Eh, ne da nema više romantičnih priča kao što su Ferdinandova i Sofijina, već nema ni takvih džentlmena kao što je bio Vaso.


Izvor: Ranko Trifković, Istorija koju niste učili u školi,Wannabe magazine

Categories: ZANIMLJIVOSTI | Ostavite komentar

Polibijeva tablica

Za pisanje tajnih poruka, Grci su koristili Polibijevu tablicu. Svaka brojka vodoravno u kombinaciji sa brojkom uspravno, davala je jedno slovo. Npr. 31=L ili 22=G…

                                                             | ______1______2_______3_______4________5

                                          | ___1___|______A_______B_______C_______D_______E

                                          |____2__|______F_______G________H______I/J_______K

                                          |____3__|______L_______M________N_______O_______P

                                          |____4__|______Q_______R________S_______T_______U

                                          |____5__|______V_______W________X_______Y_______Z

Naslov ovog bloga, Istorija van kabineta, izgledao bi ovako:

24-43-44-34-42-24-24-11        51-11-33        25-11-12-24-33-15-44-11

Danas, naravno, postoje mnogo jednostavniji znaci i simboli 🙂  😀  😦  …  Ljudi su sve manje komplikovani zbog “ komplikovane “  tehnologije !!!

  simboli i znaci

Ako bi da zbunite ljude oko sebe,a volite i da koristite zanimljive, misteriozne instrumente istorije, oprobajte se odmah 😉 ! Polibijevu tablicu koristite  iz zabave…  i trenirajte vijuge u mozgu raznim istorijskim zanimljivostima!

Categories: ZANIMLJIVOSTI | Ostavite komentar

Blog na WordPress.com.