1. Мај Међународни празник рада

1. Мај Међународни празник рада.

Categories: ZANIMLJIVOSTI | Ostavite komentar

Karađorđe je voleo da bije

 

O Karađorđu Petroviću, voždu Prvog srpskog ustanka, često se govori. Slave se pobede i herojstvo, ali o njegovom ličnom životu ljudi znaju veoma malo. Iza junaka koji je poveo srpski narod u borbu sa vekovnim neprijateljima krije se priča o čoveku čiji je život od rane mladosti bio težak, ispunjen siromaštvom, smrću i ličnom nesrećom. Veoma rano je bio primoran da nauči da preseče, donese tešku odluku i sprovede je, čineći pri tom šta god je potrebno.

Đorđe Petrović je rođen u veoma siromašnoj porodici. Otac mu je bio toliko siromašan da nije mogao da plaća porez, već je to umesto njega činilo selo. Kao dečak je radio u nadnici kod imućnijih Srba i Turaka. Život mladića, kakvih je porobljena Srbija bila prepuna, promenio se oko Božića 1796. godine, nekoliko dana pošto se oženio. Turčin je zanoćio u njegovoj kući i poželeo da iskoristi pravo prve bračne noći sa tek venčanom Karađorđevom nevestom. Đorđe ga je bez razmišljanja ubio. Bežeći od turske odmazde, zaputio se sa porodicom i grupom seljana prema Savi kako bi prebegli u Austrougrasku. Negde uz put, otac Petar se pobunio, uplašen od odlaska u nepoznato. Nagovarao je ljude da se vrate u selo, iako je to značilo sigurnu smrt za njegovog sina. Kada nikog nije uspeo da ubedi, sam je krenuo nazad preteći da će Turke iz potere dovesti do zbega. Majka Marica je tada rekla sinu: “Đorđe, aram ti mleko moje koje si ti podojio iz ove sise, ako onoga psa ne ubiješ. Ubite ga da ne javlja Turcima za nas. Bolje da on jedan pogine, no 30 duša da padne u robstvo”.

Đorđe je nanišanio, opalio iz puške i pogodio oca u leđa. Jedan od momaka ga je potom dotukao. Otac nije bio jedini član bliske porodice koga je Karađorđe ubio. Godine 1806. seljaci iz Topole požalili su se voždu da je njegov brat Marinko silovao nekoliko devojaka. Karađorđa je uhvatio nekontrolisan napad besa. Nije mogao da podnese da njegov rođeni brat ne poštuje zakone koje je teškom mukom nametao u zaostaloj Srbiji. Otišao je kući, pretukao brata i obesio ga iznad kućnog praga. Potom je sestrama danima branio da Marinka skinu i dostojno sahrane.

Na Oplencu, nedaleko od Topole gde se nalazilo Karađorđevo imanje, danas se nalazi crkva Svetog Đorđa i mauzolej Karađorđevića.

U sukobima sa protivnicima Karađorđe je bio odlučan i nemilosrdan, što je prvi osetio knez Teodosije Marićević. Teodosije se na početku ustanka pominjao kao jedan od mogućih vođa, ali je on odbio da na sebe preuzme tu ulogu, jer se plašio da će ustanak brzo propasti. Posle prvih pobeda, Teodosije se pokajao. Na skupovima je dovodio u pitanje voždove odluke očigledno želeći da preuzme njegovo mesto. Sukob je kulminirao na skupštini knezova i vojvoda. Teodosije je potegao pušku, ali je Krađorđe bio brži i poslao mu kuršum u grudi.

Odluka o podizanju ustanka donesena je u Marićevića jaruzi, na imanju Teodosija Marićevića, koga je Karađorđe ubio nekoliko meseci kasnije.

Savremenici pišu da je vožd često zapadao u jarost i batinama rešavao sporove sa političkim protivnicima i vojvodama koje bi se kukavički ponele u bici. Tešku Karađorđevu ruku osetile su vojvode Luka Lazarević i Mladen Milovanović. Pop Luka, zapovednik Loznice, poneo se kao kukavica u jednoj bici i dozvolio Turcima da duboko prodru u zapadnu Srbiju. Kada je Karađorđe pobedio Turke, istukao je nesrećnog Luku toliko da je ovaj jedva preživeo. Drugom prilikom, od batina je stradao kasniji predsednik ustaničke vlade, Mladen Milovanović. Zbog njegove svađe sa drugim vojvodama, pali su srpski položaji na Čegru 1809. godine. Vojvoda Stevan Sinđelić vinuo se na nebo herojski pucajući u skladište municije kada su turski vojnici pohrlili u utvrđenje. Glave stotina palih srpskih junaka Turci su uzidali u zidine Ćele-kule u Nišu. Kada je vojvoda Mladen izašao pred Karađorđa, ovaj je toliko pobesneo da ga je pretukao i potom pucao u njega dok je ležao na zemlji. Mladen je preživeo, ali je ostao impotentan što mu je još teže palo, jer je voleo žene i bio okružen brojnim mladim Srpkinjama i Turkinjama.

Turci su lobanje srpskih boraca sa Čegra ugradili u Ćele-kulu u Nišu. Glavnog krivca za poraz, vojvodu Mladena Milovanovića, Karađorđe je pretukao i pucao u njega, posle čega je ovaj ostao impotentan.

Batine su se pokazale kao koristan metod da se vojvode potčine Karađorđevoj vlasti i ne pomisle na kukavičluk. Ali otpor prema voždu u mnogima je tinjao. Vojvode su želele moć i vlast. U teškoj borbi sa opozicijom, Karađorđe je posustao kada je najmanje smeo. Godine 1813. nadmoćna turska vojska je sa tri strane napala Srbiju. Iscrpljen dugogodišnjim ratovanjem i borbom sa najbližim saradnicima, Karađorđe je zapao u tešku depresiju. Dok su turske vojske probijale srpske položaje, vožd nije želeo da dođe na front, iako je njegovo prisustvo mnogo značilo srpskim borcima. Psihički slomljen, vožd je napustio Srbiju i prešao preko Dunava, dok su Turci napredovali ka Beogradu.

Za vreme turskog napada 1813. godine Karađorđe je bio psihički slomljen, pa je ostao u Topoli gde je podigao utvrđenje i crkvu na svom imanju.

Smucajući se po tuđini, veliki junak je svuda dočekivan tapšanjem po ramenu, ali niko nije bio spreman da obeća konkretnu pomoć u borbi sa Turcima. Nad Evropom se nadvijala senka Napoleona i njegove nepobedive armije i niko, pa ni pravoslavna Rusija, nije bio spreman da pomogne hrabrim ustanicima. Karađorđa su vratile u život tek vesti da se narod ponovo digao protiv Turaka pod vođstvom Miloša Obrenovića. Vožd se vratio u Srbiju s namerom da se još jednom stavi na čelo boraca za slobodu, ali ga je kum Vujica Vulićević ubio po Miloševom naređenju.

Crkvu Pokajnicu podigao je Vujica Vulićević kao simbol pokajanja zbog ubistva kuma.

Školske knjige o većini ovih događaja ćute. Autori su možda mislili da bi ova priča umanjila slavu čuvenog ratnika. Greše. Karađorđe je bio prek i često surov čovek, ali takvo je bilo vreme u kome je živeo, i baš takav je bio potreban Srbiji nakon vekovnog ropstva. Crni Đorđe od čijeg imena će Turci drhtati, koga će saborci obožavati i plašiti ga se. Nesreća i smrt su ga od mladosti pratili, mnogima je smrt i sam doneo. Srbiji je doneo toliko željenu slobodu.


Izvor: Petar Ristanović, Istorija koju niste učili u školi, Wannabe magazine

Categories: ZANIMLJIVOSTI | Ostavite komentar

Sarajevski atentat

Prethodne tekstove iz serijala “Istorija koju niste učili u školi” možete pročitati ovde.

Postoji istorija koja se uči u školi, ona koju ćete naći u knjigama ili na internetu, zatim ona najtananija zadiranja u pojedinosti koje razrađuju istoričari u naučnim radovima. Ali ovo što ću vam ispričati ne može se doznati ni u školi, ni iz knjiga, sa interneta ili iz naučnih radova. Zato što pripovest na svom kraju ima ličnu priču koju ne bih saznao da nisam unuk jednog od učesnika.

Priča počinje na Balkanu. Godina je 1878. Tursko carstvo propada. Međunarodna zajednica priznaje nezavisnu Kraljevinu Srbiju i tu počinju nevolje. Južnoslovenski narodi očekuju da će propast Turske doneti slobodu, a nadu da će iz Kraljevine Srbije (i Majke Rusije) poteći spas gasi odluka da Austrougarska preuzme Bosnu. Malena Srbija odjednom dobija supersilu za komšiju. Kao kada bismo se danas graničili s Amerikom, na primer.

Nezadovoljni pasivnošću vladara Srbije, zaverenici pod vođstvom Dragutina Dimitrijevića – Apisa, svrgavaju s vlasti Obrenoviće i postavljaju kralja Petra I Karađorđevića na presto. Srbija više nije nejaki turski vazal, već značajna i snažna država, s tom nesrećom da su joj komšije vladari polovine Evrope, Austrougari.

Dokaz snage i žilavosti mlade Kraljevine dolazi u vidu Carinskog rata protiv Austrije, poznatijeg i kao Svinjski rat. Naime, Austrija je pokušala da oslabi ekonomiju Srbije i uvela je niz zabrana za uvoz iz Srbije. Kao poljoprivredna zemlja koja je zavisila od tržišta Austrougarske, računali su da će Srbija brzo pokleknuti. Međutim, brzom akcijom i saradnjom države i trgovaca, umesto propasti dogodio se prosperitet. Otvorena su nova tržišta, uspostavljen priliv novca kojim je sagrađena značajna saobraćajna infrastruktura, i uopšte, zemlja je ojačala. Stoga je Kraljevina Srbija hrabro ušla u protest protiv Austrougarske aneksije Bosne. Naravno, supersila je ispunila svoju volju, ušli su u Bosnu, a Srbija je prećutno prihvatila taj potez. Izbila su i dva Balkanska rata iz kojih je Srbija izašla kao pobednik.

E, sad.

U Bosni, za to vreme, narod je pokušao da se prilagodi novom carstvu. Međutim, bilo je i onih koji nisu želeli da zaborave nade i snove o ujedinjenju. Sloveni su u celoj Austrougarskoj imali isti onaj potlačeni status koji su podnosili i za vreme Turaka. Bili su i dalje – raja. Koliko duboko je sezao prezir Austrougarske spram svih Slovena, govori i činjenica da su ženu Franca Ferdinanda (Franz Ferdinand von Osterreich-Este), austrijskog nadvojvode i prestolonaslednika, Sofiju Hotek (Sophie Maria Josephine Alba Chotek von Chotkova und Wongin), vojvotkinju od Hoenburga, tretirali kao nižerazredno biće.

Franc, Sofija i troje dece, Sofija, Maksimilijan, Ernst

A Franc je bio zaljubljen i ludo je voleo Sofiju. Pod pritiskom oca i majke, te gotovo svetske političke javnosti, Franc je bio prisiljen da pristane na morganatski brak. To je značilo da Sofija nikada neće deliti njegov položaj i čin, nikada uživati poštovanje, a njihova deca nikada neće moći da naslede bilo šta u okviru carstva osim majčine titule. Čak nije smela s njim da se pojavljuje na bilo kakvim zvaničnim skupovima i državničkim funkcijama. Osim! U zakonu je postojala rupa. Bilo im je dopušteno da se zajedno pojave jedino u prilikama kada bi Franc nastupao kao vojno lice.

Nadvojvoda i vojvotkinja, tik pred atentat

I zato je Ferdinand zahtevao da ide u Sarajevo. Znalo se da je atmosfera zategnuta, da će biti nevolje. Neki istoričari čak smatraju da je Austrija bila obaveštena o predstojećem atentatu. Ipak, za Ferdinanda i Sofiju to je bila retka prilika da se zajedno pojave u javnosti, da se voze u istom automobilu. I nadvojvoda je pristao, znajući ili sluteći opasnosti.

Eh, nema više takvih ljubavnih priča, zar ne?

Uz podršku tajnog društva “Crna ruka”, u Bosni su počeli da se okupljaju studenti spremni na radikalnu akciju. U najvećoj tajnosti odabrani članovi dobili su obuku, oružje, pištolje, bombe i drugu opremu. Od 10 mladića revolucionarnog (danas bi se reklo – terorističkog) pokreta “Mlada Bosna”, dvojica su bili moji preci Veljko i Vaso Čubrilović. Ne bi bilo prvi put da braća zajedno vode bitku, ali s obzirom na tajnost društva i opreznost (kao i iskustvo) srpskih oficira koji su učestvovali u zaveri, braća su prvi put doznala da su zajedno kada su se već našli među odabranima za atentat. Dakle, od 10 ludaka koji su namerili da ubiju nadvojvodu (to vam je kao da danas neko pokuša da organizuje ubistvo Baraka Obame), dvojica su mi preci.

No, da se vratim na to šta se dogodilo na sam dan atentata, Vidovdan, 28. juna 1914.

Uz mnogo grešaka, propusta policije i čudnih odluka, kolona od šest vozila prošla je pored prvog revolucionara. Nosio je bombu, ali nije stigao da je pripremi, kolona je prošla pored njega. Drugi na redu bio je moj pradeda Vaso Čubrilović, naoružan pištoljem i bombom, ali ni on nije pucao. U 10:10h kolima je prišao Čabrinović i bacio granatu koja se odbila i eksplodirala na ulici, ranivši dvadesetak okupljenih građana. Mladić je popio cijanid i bacio se u reku, ali cijanid je bio izlapeo, pa je samo povratio, a reka… eh, reka jedva da je duboka 10 centimetara. Uhapšen je, vozila su projurila, pa nijedan drugi revolucionar nije imao priliku da deluje. Činilo se da je katastrofa izbegnuta.

Ipak, zbrka se nastavila. Franc i Sofija saslušali su pozdrav gradonačelnika Sarajeva, ali nisu želeli da idu u obilazak po planu, već da posete bolnicu i ranjene. O promeni plana vozač nije bio obavešten. Prošavši most, zakočio je i pokušao da ubaci u rikverc, što je dalo dovoljno vremena Gavrilu Principu da priđe i ubije Franca i Sofiju. Kasnije je Princip izjavio da je želeo da ubije guvernera Bosne, generala Poćoreka, a ne Sofiju.

“Sofija! Sofija! Nemoj umreti! Živi zbog naše dece!”, povikao je smrtno ranjeni nadvojvoda. Umrla je na putu do bolnice, a Franc 10 minuta posle nje.

Ovako je, za potrebe štampe, izgledala ilustracija atentata

Mnogo godina kasnije, kao uvaženog akademika, bivšeg ministra poljoprivrede i šumarstva, te istaknutog istoričara, Vasu Čubrilovića pitao je u polutami sobe jednog popodneva moj otac: “Zašto nisi pucao? Ili bar bacio bombu? Bio si naoružan, a kola su prošla ispred tebe.”

Vasin odgovor bio je: “Vojvotkinja je bila tako lepa i ljupka. Nisam mogao da pucam, još manje da bacim bombu. Bilo mi je žao Sofije.”

Eh, ne da nema više romantičnih priča kao što su Ferdinandova i Sofijina, već nema ni takvih džentlmena kao što je bio Vaso.


Izvor: Ranko Trifković, Istorija koju niste učili u školi,Wannabe magazine

Categories: ZANIMLJIVOSTI | Ostavite komentar

VREMEPLOV – Prvi srpski ustanak

1804.

4 – 10. februar – seča knezova, srpska “ Vartolomejska noć“

15. februar – zbor u Orašcu, početak ustanka, Karađorđe izabran za vrhovnog predvoditelja ( titulu vožda dobija tek  1811. godine )

21. februar – boj u selu Drlupa ispod Kosmaja: prvo vatreno krštenje

28. april – boj na Čokešini, na padinama Cera

3. maj – osvojen Šabac, prvi grad koji su zauzeli ustanici

5 – 15. maj – u Ostružnici, nadomak Beograda, glavnom stanu ustaničke vojske, održana prva Skupština predstavnika (oko 60) celog pobunjenog naroda u Beogradskom pašaluku

24. maj – Turci bez boja predali Požarevac, plen od 10 000 ovaca Karađorđe poslao svojoj vojsci koja je opsedala Beograd

18. jul – iznureno glađu opsednuto Smederevo predalo se ustanicima

6/7. avgust – na ostrvu Adakale, u đerdapskom delu Dunava kod Tekije, posle bekstva iz Beograda, vojvoda Požarevačke nahije Milenko Stojković, s četom od dvadeset sedam ljudi, pogubio zloglasne dahije: Aganliju, Kučuk Aliju, Mulu Jusufa i Mehmed-agu Fočića

početak septembra – za novog beogradskog vezira Porta postavlja Sulejman-pašu

1805.

mart – Karađorđe upućuje u Crnu Goru ličnog izaslanika s porukom mitropolitu Petru I o potrebi zajedničke borbe protiv Turaka

11. jul – posle višednevne opsade oslobođen Karanovac ( od 19. aprila 1882. godine, Kraljevo )

18-20. avgust – bitka kod Ivankovca blizu Ćuprije: prva velika pobeda ustanika nad carskom vojskom

27. avgust – u selu Borku kod Ostružnice, u okolini Beograda, osnovan Praviteljstvujušči sovjet serbskij, centralni organ vlasti. Osnivački akt, sastavio doktor prava Božidar Grujović koji je u Srbiju stigao iz Rusije

20. novembar – nakon dvomesečne opsade ustanici ulaze u Smederevo

1806.

– 26. januar –  oslobođen Kruševac

– 12. mart – austrijski nadvojvoda Ludvig dozvoljava ustanicima da u malim količinama nabavljaju oružje i municiju, kao artikle sitne trgovine, ali tako da to ipak, ne dobije vid neprijateljskog akta Austrije prema Turskoj

– početak proleća – želeći da Turcima zatvore prolaz od Niša, kod sela Vukašinovca, između Aleksinca i Ražnja, ustanici izgradili utvrđenje kasnije nazvano Deligrad ( tur. grad junaka ) i 7,5 kilometara odbrambenog  reduta (šanca)

– 6. april – Sulejman-paša Skopljak opljačkao a potom spalio manastir Studenicu

– 20. jun – Napoleon uputio pismo sultanu Selimu III u kome traži da silom uništi „srpske buntovnike, što ih Rusija drži i sokoli“

– 13. avgust – boj na Mišaru kod Šapca, najblistavija pobeda Prvog srpskog ustanka

– 3. septembar – prva u nizu blistavih pobeda na Deligradu

– 10. septembar – Ičkov mir, nazvan po pregovaraču Petru Ičku koji je kod Porte Srbima izdejstvovao široku autonomiju, ali ustanici, ne dobivši nikakvo jemstvo, odbacuju predlog

– 12. decembar – oslobođenje Beogradske varoši ( utvrđenje palo 8. januara naredne godine )

1807.

– kraj januara – nakon osvajanja Beograda, nova srpska vlast otpremila dve lađe turskih udovica i sirotinje Dunavom za Tursku; kod Poreča ih zaustavio vojvoda Milenko Stojković, izdvojio mlade žene i devojke za svoj harem, a ostalima dozvolio da nastave dalje

– 6. mart – posle izlaska iz Beograda, kod Pašine česme ispod Vračara, ubijen beogradski vezir Sulejman-paša s pratnjom od oko 180 ljudi

– 14. mart – austrijski dvor naložio baronu Geneju da zbog pogibije Sulejman-paše ukine dalji izvoz hrane u Srbiju

– 31. mart – predsenik Praviteljstvujuščeg sovjeta knez Sima Marković svečano izgovara: „Srbija smatra sebe za nezavisnu državu“

– 22. jun – srpska i ruska vojska spojile se kod Stare Oršave

– 1. jul – pobeda na Malajnici i Štubiku, u istočnoj Srbiji, najkrvaviji sudar udružene srpsko-ruske vojske protiv Turaka u toku celokupnog Prvog srpskog ustanka

– 9. avgust – u Beograd, uz veličanstven doček, stigao Dositej Obradović, smatran za najprosvećenijeg Srbina svog vremena

– 26. oktobar – Praviteljstvujušči sovjet u Beogradu  formirao Magistrat, ustanovu koja ima upravnu i sudsku vlast

– 29. decembar – Namesničko veće u Budimu donelo  odluku o zabrani izvoza olova (za municiju) u Srbiju

1808.

– 4. mart – na molbu ustanika i po naredbi ruskog kneza Prozorovskog u Beograd stigao instruktor za fortifikacijske radove, inženjerski major Vasilije Antonovič Gramberg

– 31. avgust – u Beogradu otvorena Velika škola, prva srpska prosvetna ustanova namenjena višem obrazovanju; za upravnika škole od 20 učenika izabran Ivan Jugović, izuzetno obrazovan znalac nekoliko jezika

– 19. decembar – Skupština u Beogradu donela Ustavni akt kojim se Karađorđe sa svojim zakonitim potomstvom priznaje za vrhovnog starešinu

 

 

Categories: NACIONALNA ISTORIJA | Oznake: , , , | Ostavite komentar

Срби у Угарској и Први српски устанак

Склањајући се од турског зулума, велики број Срба је после 1690. године заувек остао на простору северно од Саве и Дунава.
Прелазак XVIII у XIX век био је обележен бурним догађајима у војном и политичком домену: аустријско-турски рат (1788-1791) донео је нова страдања Балкану, револуционарна војска Француске марширала је према границама аустријске империје, Руси су такође имали рачуна да се примакну југоисточној Европи. Збивања нису мимоишла ни Србију нити припаднике српског народа који су гинули бранећи аустријску заставу на бојиштима у Немачкој, Италији, Аустрији, да би се раме уз раме са Наполеоновим војницима обрели и у Русији.
Као и раније, Срби у Монархији су живели раздвојени на две целине: једна је била Угарско-хрватски провинцијал, док је другу сачињавала Војна граница. На читавој територији Монархије били су изложени разним процесима и променама. Румунизацију у Араду, Темишвару и Липови смењивало је смањење броја српског живља у границама данашње Мађарске (у Сентандреји, Мохачу, Сегедину, Јегру, Острогону) услед природних катастрофа, исељавања или мађаризације. У Славонији и Срему српско цивилно становништво било је далеко бројније него у Хрватској. У Великом Бечкереку, Кикинди, Новом Бечеју и Вршцу, Срби су представљали апсолутну већину. Штавише, магистрати Великог Бечкерека и Вршца су настојали да њихови градови добију статус краљевских. У Загребу и Карловцу, Срби, иако у мањини, били су важни као интелектуални и привредни чинилац.
Граничари српске народности бивали су све више притискани економским реформама чији је циљ био да их, што се обавеза према владару тиче, приближе обичном кмету тако што би земља постала царско лено. Овај Основни закон, иако је граничарима обезбеђивао повољније услове у односу на сељака, довео је до осиромашења Срба и преузимања њихових поседа од стране Немаца и Мађара.
Српске трговце у Граници потискивали су и сународници из Србије и Босне, јер су Земун и Панчево, као одскочне даске према Пешти, Бечу и Влашкој, били мета пословних људи.
Положај живља у Провинцијалу био је отежан укључењем феудалних поседа у систем робно-новчане привреде. Културни ниво сељаштва био је јако низак, а што се његове привржености Цркви тиче, у несразмери је са слабо извршаваним обавезама према сопственом свештенству.
Веза између Срба са обе стране Саве и Дунава, који су били поданици двају царевина, није у ствари никада прекидана, а до чвршћег зближавања дошло је у време Првог српског устанка, кад је на видело избила идеја, зачета за време Кочине крајине, о уједињењу Срба из аустријске и турске царевине у оквиру Границе.
Пошто је устанак припреман као општесрпско дело, од Цетиња, преко Дечана, Земуна, Карловца и Новог Сада, чак и до Трста и Петрограда, било је природно да на известан начин обухвати и Србе у Хабзбуршкој монархији, било да се радило о интелектуалним круговима, трговцима или обичном народу.
Постојећа веза између Карловачке митрополије и Пећке патријаршије, као и незаобилазна трговачка сарадња на релацији Србија-Угарска, само су поспешиле учешће Срба, аустријских поданика, у устанку у Србији. Налазећи иза сваког устаничког потеза Русију или Француску, Беч није благонаклоно гледао на врење у Србији. Тим пре што је устанак могао да поремети мир на граници са Турском, а додатно компликовање односа са Портом било је последње што је требало аустријској дипломатији. Но, Монархија ипак није могла да се помири с тим да буде само посматрач збивања на сопственој граници. Тиме се отварао низ питања за Србе преко Саве и Дунава: како остати лојалан Аустрији и помоћи браћи у Србији, а да то не изазове конфликт Беча и Порте? Стање се компликовало тиме што је Карађорђе, некад и сам припадник фрајкора и делом наклоњен Аустрији, држао Русију у некој врсти «резерве», за случај да се изјалове наде полагане у Беч, мада се свесрдна сарадња и помоћ православне браће очекивала међу Србима са обе стране границе.
Србија, већ дуго под Турцима, није могла много да учини ни на стварању сопствене културне подлоге, па је често гледала у прву хришћанску земљу до себе очекујући помоћ од својих земљака који су се успешно духовно надграђивали. У том погледу предњачили су митрополит карловачки Стефан Стратимировић и епископ новосадски Јован Јовановић. Њих двојицу, нимало случајно, Д. Руварац је назвао првим весницима српске слободе.
Као водећа личност српске интелигенције, митрополит Стратимировић јавно је био на страни бечког двора, док је потајно покушавао да реализује другачију политику. Његов «Нацрт воспостављења нове словено-српске државе» најбоље сведочи о томе. Стратимировић о «Нацрту» није ништа непосредно записао нити га је потписао, пошто је био адресиран на Русију, а свака откривена веза са овом царевином била би ризична.
Митрополит је покушао да Русе заинтересује за стварање нове српске државе преко Андреја Атанасијевића Самборског, посредника у руско-српским односима и учитеља цара Александра I. Према «мемоару», Митрополит моли Русију да интервенише код султана ради добијања независности Срба под патронатом Руса, а да заузврат обезбеди мир у малоазијском провинцијама које су се управо буниле против турске власти. У противном, «српске провинције» би се могле предати најближој хришћанској држави (Аустрији), што би био неизмеран губитак и за Русију и за Турску. Стратимировић је предвидео и међудржавне трампе, па би Аустрија у замену за Боку Которску добила део турске Хрватске, а за уступање Срема Србији припао би јој влашки предео до реке Олте. За владара нове српске државе цар Александар би одредио неког од својих кнежева да управља као монарх, јер «због грубости народа републиканска конституција у самом почетку не би могла корисна бити». Први човек нове државе могао би да буде и неко од немачких рођака руског двора, протестант, чије би потомство примило православље.
Међутим, ове предлоге лакше је било саслушати него урадити нешто озбиљније на њиховом прихватању. «Русији је [је] следовало бринути се пре свега о задовољењу својих сопствених интереса…», каже један од критичара ондашњих руских политичких прилика. Колебајући се између њих и општесловенских идеја, дипломатски кругови у Петрограду нису узели у обзир то што је Стратимировић сматрао да «васпостављена Србија не би пореметила европску равнотежу».
Епископ Јовановић такође је на устанике преносио проруске идеје, снивајући о васкрсавању српског царства уз помоћ Русије. Он би у нову државу укључио и Бугаре са руским великим кнезом као царем Срба и Бугара.
Из редова световне интелигенције издвојили су се, по питању планова о новој српској држави, пустоловни капетан Софроније Марковић (самозвани Југовић) и Сава Текелија. Југовић је планирао садејство руске и српске војске како би се вратила «немањићка слава», при чему би им помогао и видински паша, одметнут од Порте. Нова држава била би устројена по узору на руски феудално-спахијски систем са руским кнезом као владарем.
Текелија у својој «Аутобиографији» вели да се о обнови српске државе договарао са Доситејем, Петром Новаковићем Чардаклијом, Божом Грујовићем и протом Вујановићем, a обраћао се чак и Наполеону тражећи помоћ у стварању нове словенске државе под именом Илирија а против утицаја Русије, па и Аустрије. Сава је подстакао штампање око две хиљаде примерака карте српских земаља и књиге «Римљани у Шпанији», да би и на тај начин помогао стварање српског, односно илирског царства.
Српска интелигенција у Монархији није скривала одушевљење ослободилачком борбом у Србији, почев од Доситеја у Трсту до сеоских учитеља у Срему и Банату. Патриотска расположења исказивана су кроз разне књижевне радове, било да се радило о песми-хроници трговца Трандафила Дуке и књиговесца Гаврила Ковачевића, или на вишем нивоу писаних дела Лукијана Мушицког о устаничкој Србији. Песник Михајло Витковић у преписци са Мушицким такође одаје почаст Карађорђу. «Отечеству» се одужила и Карловачка гимназија одакле је дошла већина професора за Велику школу (Иван Савић-Југовић предњачи јер је узео учешће и у политици Совјета усмеравајући га према Аустрији).
Замашан број учитеља и свештеника из Аустрије прешао је такође у Србију а међу православним трговцима и српском културном елитом у Пешти створена је идеја о првом позоришном комаду о Карађорђу, који је реализован од стране тамошњег писца и глумца Иштвана Балога још пре слома устанка.
Јак ослонац српској револуцији била је православна црква. Будући да Срби у Угарској нису били признати као «политички народ», једини објединитељ била им је Црква са језгром у Карловачкој митрополији. Опирући се унијатским идејама и католичкој асимилацији, Српска православна црква успела је да сачува и низ етничких обележја из старе постојбине. Поред аутономије у просвети и верским стварима, српска црква уживала је примат у односу на друге православне заједнице, тзв. «грчке несједињене».
Аустрија је у СПЦ видела и заштитника монархијског поретка, јер је по друштвено-економском положају свештеничка јерархија припадала класи феудалних поседника.
У етничко-верском погледу, СПЦ је била део српске етничке заједнице и у таквим условима, притиснута реалним страхом од мађаризације својих верника, успела је да спроведе процес формирања српске нације северно од Саве и Дунава као дела српске нације на ширем подручју ових река. Уз помоћ СПЦ граничари су се спасли католичког племства и преласка у кметове. Наравно, не сме се идеализовати улога српског свештенства које је итекако знало да сачува своје интересе чак и по цену ограђивања од сопственог стада (Тицанова буна).
Што се тиче односа представника СПЦ у Србији и Аустрији, уочава се интересантна зависност: уколико је свештенство у Србији више грцизирано утолико расте углед СПЦ у Монархији. Током XVIII века српски клир постаје важан привредни чинилац, јер је при Карловачкој митрополији, поред црквено-школског, постојао и неприкосновени фонд из кога су се издвајали зајмови за јаче српске трговце, што је подстицало снажење српског трговачког грађанства које, са своје стране, доприноси обликовању и стабилности националне свести код Срба у Угарској.
Мада је била слабија у национално-политичком и економском погледу од Немаца, српска трговачка класа успела је да ојача свој положај у привреди и друштву и тако је «стекла» право да крајем XVIII века постави питање својих политичких и културних права.
Само од себе наметало се и питање учешћа српских трговаца у стварању самосталне српске државе, јер су простори с обе стране аустро-турске границе били насељени једним народом чинећи јединствену територију, а збивања с почетка XIX века само су појачала кохезиону везу српског живља на овим просторима.
Виђенији Срби у Монархији били су посредници у односима устаника са Аустријом, Турском или Русијом, јер су једини људи који су се донекле разумели у државне послове у Србији били београдски и шабачки епископи, обојица Грци.
И на овом плану Стратимировић је имао пресудну улогу, саветујући устанике да исказују верност султану и трпељивост према добронамерним Турцима, те да приме заштиту од Бећир-паше који је у Србију послат као нека врста Портиног аташеа. У једном писму, за које се мислило да је Доситејево, подгрева националну свест устаника говорећи им да скину чалме и да брину о чистоти језика. Балансирајући између Аустрије и Турске, митрополит је узео учешће у устројству и раду Совјета. Одржавао је добре везе са устаницима (посетио је Миленка Стојковића у Паланци), мада је његова активност слабила са смањењем учешћа проте Матеје и Јакова Ненадовића у устанку. Како је рат у Србији одмицао, Стефан Стратимировић је увиђао да је једини пут Срба ка каквој-таквој слободи освајање аутономије у оквиру турске империје.
Аустрија је пазила да не наруши своју неутралност и да истовремено не изгуби поверење устаника. Границa је била све осетљивија, и највеће опасности долазиле су одатле, јер су потребе изазване ратом постајале другачије од мирнодопских. Плашећи се да би брз успех Србијанаца узнемирио њене поданике на Граници (и не само њих), Аустрија је вешто продужавала устаничку борбу ограничавањем извоза у Србију која је свој људски потенцијал ставила под оружје, које је било све потребније, као и основне намирнице.
Криза је уздрмала транзитну трговину, па се прибегавало разним начинима снабдевања, а најчешћи је био кријумчарење, коме су српски трговци у Угарској прибегавали из два разлога: или су били патриотски надахнути, или су једноставно гледали да зараде. Како било да било, устаницима су пристизале пошиљке сваковрсне робе. А на граници дугој сто миља, са граничарима који су и сами били наклоњени устаницима, није било нарочито тешко да се прошверцује било шта.
Ради набавке оружја, у Србији је разрезан прирез у стоци, за којом је у Аустрији владала стална потреба, а том врстом трговине најчешће су се бавили трговци из Земуна и Панчева. Беч је званично забрањивао трговину оружјем а одлуке о промету намирница су се често мењале. Цариници су понекад гледали на другу страну, а често су били и немоћни, нарочито ако се радило о отмицама лађа аустријских поданика. Тим пре што су устаници-отмичари ове препаде договарали баш са власницима пловила.
Заузећем Београда 1806. године, Срби су изазвали узбуну код Аустријанаца пореметивши њихов план о окупирању града да би га касније уступили Порти. Самим тим прописи на граници су постали строжији, али је увек до изражаја долазила и лична иницијатива, па је тако командант славонско-сремске границе, генерал Женејн, допуштао да се илегално одржава веза «аустријских» и «турских» Срба удовољавајући потребама првих и молбама других.
Извештаји који су пристизали на бечки двор јасно сведоче о појачаној опрезности власти и присмотру православних за које је Карађорђе постао други Александар и «обновитељ независности целокупног словенског народа». Ораганизована је шпијунска активност ради присмотра Срба и других грчко-несједињених. Сам цар није примао здраво за готово запажања својих доушника, али је агентура бивала све разгранатија пратећи расположење Срба у Монархији, који су земљаке подржавали снабдевањем, заставама, моралним подстицањем, штампањем патриотски обојених књига и сл.
Занимљиво је како генерал Симбшен , један од заповедника славонско-сремске границе, види односе Срба у Угарској са устаницима. Он истиче разумевање за њихову сарадњу услед истог језика, вере, родбинских веза, предaња и знања о прошлости али и због притиска Мађара са којима нису били равноправни, иако су само Срби из Војне границе давали више војника, и то првокласних, но цела Угарска.
Симбшен је упозоравао на свештенство као фактор од пресудног утицаја на народ, издвајајући митрополита Стратимировића. О њему има лепо мишљење, али каже да га се ниже свештенство прибојава а народ не воли.
Устанак у Србији није покренуо само интелектуалне кругове. Сеоски живаљ такође је био обавештен о немирима јужно од Саве и Дунава а револуција у Србији била је непосредан повод избијању сељачких буна у Срему, Банату и Славонији које на известан начин добијају национално-ослободилачки карактер. Повећање потреба за новцем феудални поседници су могли да надокнаде једино притиском на своје кметове заводећи нове дажбине, таксе и работе. Ратови, прво са Турском, потом са Наполеоном, потрошили су залихе сељака, а слободна, устаничка Србија, само је долила уље на ватру и убрзала покушај сељака да се ослободе спахијске власти. Сеоски учитељи и свештеници створили су подлогу за оживљавање националне свести сељаштва.
Тицанова буна избила је 1807. године у селу Вогњу, на челу са учитељем Андријом Поповићем, Пантелијом Остојићем, Мирком Огњановићем и сеоским кнезом Тодором Аврамовићем-Врбавцем. Они су били убеђени да свој циљ могу да остваре уз војну помоћ из Србије, коју су они и тражили писменим путем од мачванског војводе Луке Лазаревића. Али моћ устаничке Србије била је прецењена, иако су војводе у Мачви, Стојан Чупић, Јаков Ненадовић и поменути Лазаревић биле у вези са побуњеним Вогањцима.
Војвода Лазаревић је, додуше усмено, одговорио на вапаје Сремаца, не обећавши им војну интервенцију, саветујући им да и они, као и Србијанци, морају сами да се изборе за своја права. Побуњенички логор оформљен је код манастира Раванице, пошто су власти осујетиле припреману сељачку скупштину. Ширећи гласине да ће ускоро стићи наоружани устаници из Србије, Вогањци су узбунили и села румског и илочког спахилука ухвативши цивилне и војне органе управе «на спавању».
Најрадикалнија варијанта буне ишла је до сједињења Срема и Србије, а умеренијом је предвиђано да се ликвидирају феудални односи и да се сремска жупанија укључи у Војну границу. Једино су минимални захтеви за спречавањем спахијске самовоље донекле испуњени.
Док су се сељаци окупљали у Врднику, придружио им се и Теодор Аврамовић-Тицан, који постаје један од четовођа и практично даје име буни. Како је више година провео по ратиштима Аустрије и Француске, нису му биле стране ни идеје младе револуционарне војске.
По избијању буне, власти су се обратиле Стратимировићу у намери да он својим угледом утиче на смиривање немира, што је овај и учинио верујући да Срби у Аустрији не могу ништа да постигну без руске помоћи, свестан да би свако увлачење Србије у ове догађаје испровоцирало Аустрију да буде још резервисанија према Карађорђу.
Митрополита, који је лично дошао у Врдник, Тицан и истомишљеници су притворили у манастир, а сутрадан су већ били разбијени од стране регуларних трупа. Стратимировић се заложио за амнестију свих побуњеника, изузимајући Тицана који је крајем 1809. године ухваћен и кажњен смрћу.
Митрополит Стратимировић се заузео и за оснивање краљевске комисије, обуставу кулука у време њеног рада, као и враћање земље одузете за време раније регулације. До нових немира није дошло, иако је било агитовања и ширења свакојаких гласина, јер су сељаци желели да прво виде Карађорђеву војску у Срему.
У Банату је такође до одјека српских победа 1806. године, како међу српским тако и међу румунским становништвом. Генерал Петар Дука, заповедник у Банату, као Србин, умањивао је значај немира. Почетком 1807. године, панчевачки прота Андрија Арсенијевић одржао је благодарење поводом Карађорђевог и Главашевог успеха, а половином године почело је врење међу Србима и Румунима око Беле Цркве и Вршца и то отвореним претњама Немцима.
Тако су почеле припреме за побуну у Влашко-илирској регименти, а организатори су били бивши фрајкорци, официри Маријан Јовановић, Пиву Жуманка и Тома Скрипеће, као и свештеник у селу Крушчици, Димитрије Георгијевић.
Очекујући подршку сељака из Баната и Ердеља, организатори су планирали подизање Срба и Румуна од Славоније до Ердеља, да би уз помоћ граничара блокирали Темишвар а затим кренули према Бечу и Пешти, и тако обновили српско царство. Нису искључили ни могућу помоћ од Русије, тим више што су њене трупе ушле у Србију и заједно са устаницима извојевале победе над Турцима током 1807. Капетан Јовиновић био је у вези са Карађорђем, Миленком Стојковићем, а изгледа и са руским официрима. Избијање буне убрзано је гласинама да ће Аустрија окупирати Београд.
Јуна месеца Георгијевић је позвао народ у Крушчици (отуд «Крушчичка буна») да му се придружи у обнови «царства цара Лазара», али је тај покушај пропао јер није било помоћи из Србије нити подробних припрема које би довеле до успеха буне. Георгијевић и Жуманка су умрли у истражном затвору, Скрипеће је обешен, а остали су осуђени на временске казне. И поново су црквени поглавари, овог пута епископ Видак и архимандрит Радивојевић, узели учешће у смиривању народа.
Покрети сељака у Славонији на митрополитском поседу у Даљу, Борову и Белом Брду почетком XIX века, као и Срба у двадесет села спахилука Воћин 1807. године, доживели су исту судбину.
Треба имати у виду да су нестабилности у овом делу Монархије биле под присмотром власти још од времена француске револуције. О томе су писале и «Сербскија новини», једино гласило на српском језику у јужној Угарској. У редовима аустријске војске Срби су жртвовали огроман људски потенцијал а Војна граница и Провинцијал осиромашили су због непрестаних и огромних ратних лиферација.
Плашећи се нових немира, аустријске власти су спроводиле снажну антифранцуску кампању, којој су подлегли и српски интелектуалци плашећи се крупних промена, и то с разлогом, јер је продор француских слободарских идеја утицао на слабљење веза између Срба, особито граничара и њиховог свештенства. Француски дух проносили су испрва учитељи из ове земље, затим ратни заробљеници које су спроводили баш шајкашки пешаци сачињени од Срба.
До сазнања о томе да се негде у Европи нешто збива, многи војници су долазили тако што су или били у француском заробљеништву, или се са информација, разним путевима, сретало на самим бојиштима. Такође су многи српски интелектуалци набављали француске књиге са револуционарним садржајем и тако се стварала снажна демократска струја која је ишла ка обарању племства и увођењу слободе, братства и једнакости. Основна идеја налажена је у Русоовом «Друштвеном уговору», а глава покрета у Угарској био је Игњац Мартиновић. Блиски су му били и неки угледни Мађари.
Још 1795. Фрања I скидао је главе угарским јакобинцима, међу којима је било доста Срба Војвођана. У каснијем периоду аустријске власти су спроводиле драстичне прогоне присталица француске револуције, па су они прибежиште налазили и у масонским ложама, а вредно помена је и то што ни Тицанова ни Крушчичка буна нису биле имуне на утицај из Француске, мада су то пре биле магловите представе о нечем што се тек начуло него зреле идеје, иако је, примера ради, Тицанов идеал био Наполеон лично.
Приближавање Наполеона 1808/9. Аустрији омело је извоз у Србију, управо кад се Карађорђе окренуо ка Монархији пошто је помоћ од Русије изостала. Односи на Балкану се компликују уласком кнеза Метерниха у спољнополитичке кругове. Он је настојао да удаљи Аустрију од Србијанаца а да истовремено измири Карађорђа и Порту, јер би у том случају била непотребна руска интервенција ширих размера. Исте године настао је анонимни спис у Аустрији, нека врста резимеа последњих збивања везаних за устанак, у коме се наглашава улога дезертера, официра, војника и скитница, који су нашли уточиште у Србији подстичући устанике на отпор. Панчевачки, митровачки и земунски трговци православне вероисповести оптужени су за давање тона «верског рата» устанку, а вође устанка су, према спису, помињале Срем као део српске краљевине. Све новине из Аустрије преносиле су се, посредством Срба, преко границе, у Србију, па је било потребно утицати на Србијанце и у културном погледу. Овај план Беч је реализовао преко оданог му Уроша Несторовића, који је постављен за надзорника школства у Србији.
За политички препад на Србију, пошто су отпали војни облици агресије, створили су се добри услови после мира у Букурешту 1812. кад је и Србијанцима постало јасно да морају сами да се снађу у вихору балканских смутњи. Док је трајао рат у Србији, преко границе је илегално пребацана роба, али су такође «шверцовани» и људи.
Дезертери и пребези у Србију припадали су свим друштвеним категоријама. Свакако су од посебног значаја били оружарским занатима и перу вични људи, за којима је у Србији владала оскудица, као и за официрским кадром. У устаничке редове прешло је петнаестак капетана и поручника из Војне границе. Најчувенији међу њима су били пензионисани капетани Петар Новаковић Чардаклија, Радич Петровић, Раде Вучинић, Михајло Ђурковић, Андрија Поповић, Маријан Јовановић, присни пријатељ Карађорђа. Треба поменути и Андрију Стојчевића, пуковника у Срему, као и генерале Петра Терзића и Петра Дуку, пуковника Брановачког у Банату, који су, као активни официри на граници према Србији, заташкавали пограничне немире и кријумчарење.
Аустријске власти су долазиле на помисао да из појаса кордона преселе православне граничаре у унутрашњост и замене их немачким регуларним трупама, али је то изискивало много пара, још више времена а изазвало би свакако и нежељене последице.
Стога је илегално прелажење границе вршено за време читавог тока устанка у Србији. Многи преласци нису били инспирисани родољубљем: доста пребега у Србију склањало се једноставно од феудалног искоришћавања, бежало се од пресуда, јурило за авантурама или било каквом зарадом. Број прелазака повећао се после буна у Срему и Банату, нарочито међу граничарима, који су имали и највише повратника разочараних стањем у Србији. Совјет је на тражење Аустрије хватао и враћао изветан број разбојника, али је случајеве са дезертерима прећуткивао остављајући тако отворена врата за нове војнике из Угарске, па и из Турске. Беч је благо кажњавао повратнике уз услов да више не иду преко границе. На тај начин се непосредно помагало војни у Србији, јер је тако прекидан проток информација о недаћама на које су дезертери и остали наилазили у матици.
Највише пребега било је из Земуна и Панчева, због близине Београда, посебно од тренутка кад је ослобођен. Оваква ситуација приморала је пограничне власти да пасоше издају чак и надничарима како би спречили одлив радне снаге.
Најмање је било случајева легалног пресељења у Србију, до чега је долазило само из крајње нужде и то онда кад је то био начин да се растерете аустријске финансије, на пример да се избегне издржавање незбринутих лица.
Емиграција из Провинцијала није била бројна, јер није било лако одатле доспети у Србију као из Срема или банатских жупанија.
Нека врста «замене» за пребеге биле су избеглице из Србије, чије прелажење у Монархију може да се посматра у етапама. После сече кнезова уследио је талас исељеника потеран страховладом дахија. Аустрија је била на мукама, јер је њихов пријем могао да испровоцира реакцију турске дипломатије, али је став двора био да се поштују обзири човечности. Избеглицама, међу којима је било Срба, Јевреја, Цинцара и Турака, осигуравано је привремено свратиште.
На кордону Петроварадинске регименте основани су избеглички логори, у које су примане само мање и голоруке групе, док је наоружаним избеглицама силом било онемогућавано да пређу границу. Пад Делиграда довео је нове српске породице у Угарску, а њима је одобраван азил ако би прешле у Провинцијал.
Избегличко питање постаје посебно актуелно после букурештанског мира, кад се и Карађорђе са другим војводама нашао у манастиру Финеку склањајући се од одмазде Турака који су инсистирали на екстрадицији устаничких вођа.
Срби су се нашли у незавидном положају: Аустрија је планирала да од њих сачини фрајкорске одреде и да их пошаље против Наполеона, као што је и учињено са Банатским фрајкором; Мађари их нису волели у својој близини; Руси су врбовали избегле војводе да пређу код њих; Турска и Аустрија су водиле дипломатски рат око изручења главешина пошто је Порта прогласила амнестију за избеглице и то из једноставног разлога – неопходни су јој били приходи од раје. Аустрија је ипак лагано почела да се ослобађа присуства устаничких команданата у својој граници, омогућивши им да преко Срема и Баната пређу у Русију, тако да је једино Сима Марковић остао у Карловцима.
Имиграциони процес у време устанка може да се назове и сеобом, јер је од 110 000 људи, колико је отприлике прешло Саву и Дунав, у данашњој Војводини трајно остало око 20 000 душа. Највише избеглица примило је Панчево.
Сав тај народ безочно су пљачкали чиновници запошљени у контумацима (карантинима) и то без обзира којој су нацији припадали. И поред тога, пријем избеглица није обављан како треба. Стога су царским декретима све жупаније (сремскопожешка, вировитичка, бачка, барањска, тамишка, торонталска, крашко-северинска), осим Сремске, биле приморане да обезбеде уточиште Србијанцима.
Ради поправљања економских прилика, Турци су у Аустрију слали виђеније Србе (један од њих био је Милош Обреновић) да наговарају избеглице да се врате кући.
Судбину избеглог народа делило је и православно свештенство, чији се највећи број припадника вратио у Србију.
Повећан број становника у Угарској донео је епидемије, глад, скупоћу, немаштину, што је додатно оптерећивало градске магистрате. Без сметњи су могли да остану једино они који би прешли у Провинцијал, породице које су имале неког у фрајкорима или бивши фрајкори, као и занатлије.
Тако је створено језгро људства које није прекидало везе са Србијом, а које ће да сачека повољнији тренутак да се поново укључи у покрет који је још шире отворио врата ка остварењу српске самосталне државе.

+ + +ЛИТЕРАТУРА:
1. Славко Гавриловић, Војводина и Србија у првом устанку
2. Прота Стеван М. Димитријевић, Стефана Стратимировића, митрополита карловачког План за ослобођење српског народа, Београд 1924
3. Никола Гавриловић, Велика француска револуција и Срби у јужној Угарској, ЗМС, 26, 1960
4. Никола Петровић, О неким специфичностима развитка српске нације у Хабсбуршкој монархији, ЈИЧ 1-2, 1970
5. Историја српског народа V2

(Преузето: Интернет сајт часописа “Наш траг“)

Categories: NACIONALNA ISTORIJA | Ostavite komentar

Povod Prvom srpskom ustanku

1329. godine, sultan Orhan, sin osnivača dinastije Osmanlija osnovao je elitne jedinice janičara – udarnu pesnicu svog moćnog carstva. Za njih su pripremana hrišćanska deca iz pokorenih krajeva koja su prevođena u islam i vaspitavana u strogim vojničkim uslovima. Među njima se našao veliki broj Srba, a najpoznatiji je bio Mehmed-paša sokolović (1505-1579). Zahvaljujući janičarima rešene su mnoge bitke u korist Turskog carstva. Međutim, janičari su svojevremeno počeli da ratuju za svoj groš, a čak i protiv samog sultana. Od njihove okrutnosti strepeli su i sami Turci. Da bi sprečio masovno iseljavanje Srba u Banat i Srem, koji su bili pod austijskom vlašću, sultan Selim III, 1791.  je proterao zloglasne janičare i zabranio im povratak u Beogradski pašaluk. Na čelo Beogradskog pašaluka postavio je Hadži-Mustafa pašu koji je od srpskog naroda dobio naziv „srpska majka“.

Ali, zbog neočekivanih zapleta na Bliskom istoku, osam godina kasnije, janičari se vraćaju u Beograd pod pritiskom vidinskog paše Pazvan-Oglua koji se odmetnuo od sultana. Odmah po povratku, oni su ubili Hadži-Mustafa pašu. Predvodili su ih četvorica velikih dahija: Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić, čiji su zulumi i „seča knezova“ bili neposredan povod za ustanak.Dahijski zulum teško je bilo mirno istrpeti, pa je u to vreme Šumadija bila preplavljena hajducima koje su predvodili Stanoje Glavaš, Đorđe Ćurčija i braća Nedići. U jesen 1803. godine počela je da sazreva misao o pobuni, koju su podržavali i Turci odani sultanovim reformama. Početkom 1804. janičarima je u ruke dospelo tajno pismo koje je knez Aleksa Nenadović poslao austrijskom majoru Miteseru u Zemun, u kome je pored ostalog napisao:

„Zato  vas molimo pripremite nam džebane i oficire, a vojske imamo dosta, pa nam pomognite da dahije odavde oteramo.“

Dahije su odmah krenule u veće srpske varoši kako bi se oslobodile svih srpskih knezova i uglednih ljudi, koji bi mogli biti vođe sve izvesnije bune. Od 4. do 10. februara 1804. godine, na prevaru je uhvaćeno i pogubljeno oko 150 viđenijih ljudi. Među prvima su pogubljeni Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Hadži Ruvim, Marko Čarapić, Janko Gagić… Nekoliko puta su pokušali da se dokopaju i Đorđa Petrovića, ali uzalud… Bila je to kap koja je prelila čašu i početak ustanka se više nije mogao odložiti!

Categories: NACIONALNA ISTORIJA | Oznake: , , | Ostavite komentar

Geneologija Olimpljana

Geneologija bogova jeste izveštaj o borbi između prvobitnog nereda i poretka koji je usledio. „Haos bi na samom početku“, kaže Hesiod. Haos ne predstavlja samo nered, on je i misterija porekla. On rađa zemlju, Geju, koja sama rađa nebo Urana, od kog se stvaraju uglavnom bezoblična čudovišta: titani, kiklopi, hekatonhejri. To je još uvek bezimeni haos. Kron, vreme, zajednička imenica i bezlično ime, što označava razmenljive materijalne elemente, još uvek je jedino ime koje postoji. Ali rođeno je kretanje sa početkom i krajem, između kojih su željeni ili pretrpljeni događaji. Kron simbolizuje već proždiruću glad života, nezajažljivu želju, osećanje trajanja, trajanja koje teče između uzbuđenja i zadovoljenja. Još uvek je to više vreva nego evolucija. Ali, iz te sve vreve, iz te želje i uzbuđenja, a konkretno iz Uranovog polnog organa bačenog u more, rađa Afrodita, roditeljica života. Zevs je prva lična imenica koja označava jednog boga i upravo je Zevs taj koji u svet uvodi poredak, boreći se protiv prvih bezobličnih i bezimenih bogova, protiv raspusnih čudovišta, protiv pobunjenih elemenata. Pojavom gospodara sveta zadat je pravac i utrt put ka stvaranju harmonije. Genealogija bogova zapravo je uređena istorija postanja.

VELIKI GRČKI BOGOVI

ZEVS – bog Neba i groma

HERA – Zevsova sestra i supruga

POSEJDON – bog mora

DEMETRA – boginja obradive zemlje

APOLON – bog razuma i umetnosti

ARTEMIDA – boginja lova

AREJ – bog rata

AFRODITA – boginja ljubavi

HERMES – bog pronalazaštva i trgovine

HAD – bog podzemlja

HEBA – boginja mladosti

ATENA – boginja mudrosti

HEFEST – bog kovač

HESTIJA – boginja ognjišta

DIONIS – bog vina i pijanstva

Categories: MITOLOGIJA | Oznake: , , , | Ostavite komentar

Polibijeva tablica

Za pisanje tajnih poruka, Grci su koristili Polibijevu tablicu. Svaka brojka vodoravno u kombinaciji sa brojkom uspravno, davala je jedno slovo. Npr. 31=L ili 22=G…

                                                             | ______1______2_______3_______4________5

                                          | ___1___|______A_______B_______C_______D_______E

                                          |____2__|______F_______G________H______I/J_______K

                                          |____3__|______L_______M________N_______O_______P

                                          |____4__|______Q_______R________S_______T_______U

                                          |____5__|______V_______W________X_______Y_______Z

Naslov ovog bloga, Istorija van kabineta, izgledao bi ovako:

24-43-44-34-42-24-24-11        51-11-33        25-11-12-24-33-15-44-11

Danas, naravno, postoje mnogo jednostavniji znaci i simboli 🙂  😀  😦  …  Ljudi su sve manje komplikovani zbog “ komplikovane “  tehnologije !!!

  simboli i znaci

Ako bi da zbunite ljude oko sebe,a volite i da koristite zanimljive, misteriozne instrumente istorije, oprobajte se odmah 😉 ! Polibijevu tablicu koristite  iz zabave…  i trenirajte vijuge u mozgu raznim istorijskim zanimljivostima!

Categories: ZANIMLJIVOSTI | Ostavite komentar

Create a free website or blog at WordPress.com.